Moji katalozi

Crtež olovkom, 35/50 cm.

Opservatorium, olovka, 3/ 35/45 cm.

На горкој страни искуства

 Ако би мегалополиси клизнули низ леђа отопљеног глечера, и пошли пут недохватних космичких даљина носећи на леђима немани и китова своју буку и метеж, камо би стигли и шта бисмо на концу добили?

 Ако би календар месечевих мена и кошмаре који нас лишавају сна спаковали у безбедан простор, величине кутије, и од тих кутија начинили крст, да ли би нас кошмари будног мање опхрвали, и шта бисмо на концу добили?

 Ако би од крхке грађе искуства исковали подморницу кадру да се спусти дубоко у затајене слојеве наше крви, да ли бисмо се сусрели са неким давно минулим ликовима, сновиђењима пренаталног дремежа, зујањем и цвркутом пролећа из давних дана дечаштва?

 Шта бисмо на концу добили?

 Одговор на ова питања дају цртежи Драгана Јовановића (1964). Независно од његовог сликарског опуса, у коме се сусрећу традиционални приступ слици и фантастични преображаји обриса наше свакодневице, цртежи чине посебан сегмент његове уметничке активности. Репрезентативни мотиви од којих је саткан његов ликовни вокабулар, у медију цртежа се изолују, стављају под стакло увећала и подвргавају необузданој игри маште у којој се мешају органска и неорганска природа, древни митови и обриси наше свакодневице, механичка природа играчке и игрива природа живих створова. Јовановићев бестијаријум носи печат хибридног, калемљеног, вештачког, он је сагласје екстрема, али не поседује демонска својства и перспективе које је изнедрила прегрејана машта једног Хијеронимуса Боша, Јовановићевог далеког претходника на пољу исказаних ликовних истраживања. Пре би се дало рећи да су Јовановићеви хибриди одраз и симболизација тежње да се крхка равнотежа света и нежна природа његових становника очува, чак и по цену крупних и интензивних трансформација. У времену од којег такви преображаји више нису уопште удаљени Јовановићев приступ теми и израз попримају пун значај. Неминовност преображаја, констатована и приказана на неодољив начин, мора имати сврху која не скончава у шкрипи и какофонији, крчању, шуму, испрекиданости сигнала - у механицистичком животарењу у свету уходаних процедура и бездушног аутоматизма. Преображај који Јовановић прижељкује је онај који чува суштинску природу сваког облика и структуре, његов динамички потенцијал и особено дејствовање његове енергије. Због тога његови хибриди и склопови плене својим складом и синергијом, и због тога је на концу пред нама хумана визуја будућности изборена на горкој страни искуства.

Миодраг Даниловић