Scena 1

Let u središte tišine 9

Simboli

Let u središte tišine 8 - Istraga bestraga.

Let u središte tišine 7, olovka 35-50 cm

Let u središte tišine 6, olovka 35-50 cm

Let u središte tišine 5, olovka 35-50 cm

Let u središte tišine 4, olovka 35-50 cm

   Let u središte tišine

 

   U ovoj seriji crteža reč tišina ne podrazumeva onu tišinu koja vlada u nekakvoj tapaciranoj sobi i koju naše uvo registruje kao stanje bez zvuka. Pre bi se reklo da je reč o galami, kreativnoj galami, koju registrujemo našim untrašnjim čulima. Središte je mesto obitavanja Velikog Kreatora koji emituje stvaralaštvo na svim mogućim frekvencijama u sve znane i neznane dimenzije sveukupnog postojanja.

  Veliki Kreator je sve nacrtao, oslikao, napisao, komponovao, jednom rečju sve stvorio. Naslikao je i nas i sve ono sto je u nama i oko nas i dao nam mogućnost da sami stvaramo. Akteri na crtežima su u neprestanoj avanturi putovanja letom u potrazi za tim neobičnim i svemogućim mestom koje sam nazvao središte tišine. Oni putuju, ne nazire se cilj, horizonti se otkrivaju jedan za drugim i iznova se pojavljuju. Poput Argonauta, sa kojima sam se družio u mladosti čitajući Zlatno Runo od Roberta Grejvsa (Robert Graves), moji junaci nepokolebljivo i uporno nastavljaju dalje uvereni da će na odredište napokon stići. U retkim trenutcima predaha, levitiraju i osmatraju prostor. Krasi ih jaka vera i nada da je njihov poduhvat moguć. Savladavaju prepreke, u neprestanom su međusobnom dijalogu, zapitani, začuđeni, oduševljeni i prestrašeni čudima koja im ova avantura donosi. Iskustva i saznanja se sabiraju i slika o sopstvenom postojanju i postojanju Univerzuma se sklapa lagano poput kockica koje se dodaju u veliki mozaik. Uzbuđenje je  neprestano.

   Nama ne ostaje ništa drugo nego da im poželimo srećan put ili da im se pridružimo i neprestano tragamo za suštinom postojanja sveukupnog ali i sopstvenog najtananijeg središnjeg mesta.

                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Dragan Jovanović

               

Moji katalozi

Crtež olovkom, 35/50 cm.

Opservatorium, olovka, 3/ 35/45 cm.

На горкој страни искуства

 Ако би мегалополиси клизнули низ леђа отопљеног глечера, и пошли пут недохватних космичких даљина носећи на леђима немани и китова своју буку и метеж, камо би стигли и шта бисмо на концу добили?

 Ако би календар месечевих мена и кошмаре који нас лишавају сна спаковали у безбедан простор, величине кутије, и од тих кутија начинили крст, да ли би нас кошмари будног мање опхрвали, и шта бисмо на концу добили?

 Ако би од крхке грађе искуства исковали подморницу кадру да се спусти дубоко у затајене слојеве наше крви, да ли бисмо се сусрели са неким давно минулим ликовима, сновиђењима пренаталног дремежа, зујањем и цвркутом пролећа из давних дана дечаштва?

 Шта бисмо на концу добили?

 Одговор на ова питања дају цртежи Драгана Јовановића (1964). Независно од његовог сликарског опуса, у коме се сусрећу традиционални приступ слици и фантастични преображаји обриса наше свакодневице, цртежи чине посебан сегмент његове уметничке активности. Репрезентативни мотиви од којих је саткан његов ликовни вокабулар, у медију цртежа се изолују, стављају под стакло увећала и подвргавају необузданој игри маште у којој се мешају органска и неорганска природа, древни митови и обриси наше свакодневице, механичка природа играчке и игрива природа живих створова. Јовановићев бестијаријум носи печат хибридног, калемљеног, вештачког, он је сагласје екстрема, али не поседује демонска својства и перспективе које је изнедрила прегрејана машта једног Хијеронимуса Боша, Јовановићевог далеког претходника на пољу исказаних ликовних истраживања. Пре би се дало рећи да су Јовановићеви хибриди одраз и симболизација тежње да се крхка равнотежа света и нежна природа његових становника очува, чак и по цену крупних и интензивних трансформација. У времену од којег такви преображаји више нису уопште удаљени Јовановићев приступ теми и израз попримају пун значај. Неминовност преображаја, констатована и приказана на неодољив начин, мора имати сврху која не скончава у шкрипи и какофонији, крчању, шуму, испрекиданости сигнала - у механицистичком животарењу у свету уходаних процедура и бездушног аутоматизма. Преображај који Јовановић прижељкује је онај који чува суштинску природу сваког облика и структуре, његов динамички потенцијал и особено дејствовање његове енергије. Због тога његови хибриди и склопови плене својим складом и синергијом, и због тога је на концу пред нама хумана визуја будућности изборена на горкој страни искуства.

Миодраг Даниловић